KAD' ĆUTIM
Nije moja kosa kriva što je retka,
što je pepeljasto siva.
Nije moja glava razlog
što su u njoj svašta zbiva.
Nije meni osmeh brk,
pa da ga voskom šiljim.
Nije mi oko špijunka srcu
na koju može ko hoće da zaviri.
Pod obrvom gustom, sedom,
kapci su se moji stisli.
Pod njima se često roje
uzavrele neke misli.
Niže, dole, jagodice
okoštalo, ljuto lice,
a nad bradom tanke usne
što ih srdžba često zgusne.
Škrguću mi sitni zubi
pod kojima jezik gubim.
I drhti mi ljuta brada,
po' čemera, a po' jada.
Pa ćutim onda, tako,
danima samo ćutim.
Jedino mogu tako s rečima.
Pustim ih na miru.
Da ih ne mučim,
da ih ne razvlačim
i bezveze gnječim.
što je pepeljasto siva.
Nije moja glava razlog
što su u njoj svašta zbiva.
Nije meni osmeh brk,
pa da ga voskom šiljim.
Nije mi oko špijunka srcu
na koju može ko hoće da zaviri.
Pod obrvom gustom, sedom,
kapci su se moji stisli.
Pod njima se često roje
uzavrele neke misli.
Niže, dole, jagodice
okoštalo, ljuto lice,
a nad bradom tanke usne
što ih srdžba često zgusne.
Škrguću mi sitni zubi
pod kojima jezik gubim.
I drhti mi ljuta brada,
po' čemera, a po' jada.
Pa ćutim onda, tako,
danima samo ćutim.
Jedino mogu tako s rečima.
Pustim ih na miru.
Da ih ne mučim,
da ih ne razvlačim
i bezveze gnječim.
